Radovi učenika

PROKLETSTVO IZUZETNIH

Da li nešto čisto, besprekorno i divno može opstati u svetu punom laži, predrasuda i ljubomore? Da li uvek postoji ono nešto, nešto neuhvatljivo i nepoznato, što uvek sruši sve kule života, pažljivo zidane i čuvane?

Na jednom brdu raslo je trešnjino drvo. Svakog jutra je svojim opojnim mirisom i svežinom budilo sve životinje iz okrepljujućeg sna. Kupalo je čitavu dolinu svojim rumenilom i uzdizalo se visoko i dostojanstveno, poput nekog brižnog čuvara svih kuća i prirode. Pa ipak, drvo su često snalazile mnoge nedaće, s namerom da ga ometu u njegovom savršenstvu. Jedne godine su njegove sočne, jarkozelene listove napali crvi, počevši nezaustavljivo da ih izjedaju. Pa ipak, posle nekog vremena su se pojavile ptice i pokupile sve crve, tako da je drvo imalo vremena da se oporavi i okrepi. Zatim je zima svojom ledenom rukom zamrznula celu dolinu i okolne predele i okovala grane trešnjinog drveta snegom i ledom, ali je ono hrabro podnelo hladnoću i jezu i na proleće opet procvetalo, u punom sjaju i lepše nego ikada. Pa, i kada ga je obuzela neka teška bolest i delovalo je da mu nema spasa, ono je čak i tada, zahvaljujući lekovitom sjaju sunca, planinskom vazduhu i pažnji dobrih meštana, ozdravilo i ojačalo. Ali, jednog maglovitog, prohladnog oktobarskog jutra, začuo se snažan prasak i nešto je bljesnulo, prenuvši mnoge iz sna. Kad su izašli, imali su šta da vide. Dok se boja neba zloslutno prelivala od modroplave do golubijesive, ispred njih je stajao patrljak mrkog stabla, koji se još uvek pušio. Okolo su tužno ležali ostaci lišća i poslednjeg cveća, sada neprepoznatljivi i uništeni. Svi su bili užasnuti i nisu verovali sopstvenim očima. Zar da trešnjino drvo, prelepo trešnjino drvo, koje je pretrpelo toliko muka i uvek izašlo kao pobednik, sada nastrada od groma.

Viša sila je nešto surovo, nešto nama nepoznato i daleko, što je ubilo izvanredno lepu devojku u pesmi ,,Ženidba Milića barjaktara“ i uzelo život drvetu. I kakvu nadu u život treba da imamo, kad nešto izuzetno i natprosečno ne zaslužuje da živi? Zašto se uvek očekuje da svi na ovom svetu budu sasvim jednaki i da se niko ne izdvaja svojim zaslugama i delima? Nek’ ova pitanja zauvek odzvanjaju u našim glavama, u znak sećanja na sve nesrećne, ničim zaslužene sudbine, a odgovor na njih je takođe u nama, kao i nada da će pravda jednom pobediti.

Aleksandra Drakić
VIII-1

VESTI I DEŠAVANJA

Priključi se našem timu!

POŠ “Tvrđava” poziva sve entuzijastične i predane pojedince da se pridruže našem timu kao nastavnik/nastavnica...

Dečija prezentacija mobilnosti

Učenici su prezentovali svoj boravak na Šolti. 16.6.2023. Dečija prezentacija mobilnosti Svoje iskustvo o boravku...