Najviše se radovala časovima srpskog jezika, te je i sama poželela da postane nastavnica. Želja joj se ostvarila kada je završila master akademske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku Srpski jezik i književnost. Ako se setimo reči najistaknutijeg srpskog filologa 19. veka Vuka Stefanovića Karadžića — „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narodˮ — jasno je odakle potiču ljubav, ali i odgovornost prema nezi i očuvanju maternjeg jezika. „Volela bih da tu odgovornost stičemo na časovima srpskog jezika radom i zalaganjem, a da se ljubav prema jeziku razvije kroz šarolike igre, kvizove, uporedna proučavanja filmske, književne i scenske umetnosti. Rado ću uploviti sa učenicima u svet književnih dela, mašte i stvaralaštva kako bismo zajedno otkrili sve lepote koje umetnost reči nudi.ˮ U slobodno vreme voli da se šeta kejom uz Dunav, gde je često možete sresti sa romanom u ruci i osmehom na licu. Jedna od želja joj je da jednog dana bude u prilici da u rukama drži roman nekog svog bivšeg učenika. Cilj joj je da đaci tokom školovanja ne zaborave da budu ono što jesu — deca — jer, kako kaže veliki Mika Antić: „Puteva ima trista da se ode iz detinjstva, a samo se retki sete, da ostanu večno dete“.